Choose language:

Основна школа “Вук Караџић” Петрово

Основна школа “Вук Караџић” ПетровоПрва школска зграда у Босанском Петровом Селу рађена је 1928. године. Располагала је са једном учионицом и станом за учитеља који се налазио у поткровљу. Школске 1930/31. године школа почиње са радом. Први учитељи су Илија Грбић и Вукица Радић. Школа је уз стално повећање броја ученика радила све до почетка  Другог свјетског рата.
 Школска зграда се дограђује 1947. године. Драгутин Радуловић сјећа се 1950. године када је допутовао у Петрово са супругом Љубицом. Тада су само три ученика похађала пети разред и то у Лукавцу. Многи прекидају даље школовање због недостатка осмољетке.
 
 Убрзо долази до формирања виших разреда тако да је брачни пар Радуловић, када је отишао из ове средине након 15 проведених година, оставио иза себе стотине свршених основаца. Љетопис школе почиње се водити од 1. 9 1968. године када на мјесто директора долази Јово Панић. Изградња нове школске зграде почиње 1954. године. Средства су обезбиједили мјештани и тадашња општина Босанско Петрово Село. Изграђена школа представљала је прву осмољетку у општини и била је централна школа за Какмуж, Порјечину, Миричину,  Доњу и Горњу Ораховицу и Рашљеву.

 Школске 1968/69. године школа је имала девет учионица од којих се једна користила за извођење наставе физичког васпитања и 416 ученика, док је у Порјечини школа имала двије учионице у употреби и 103 ученика. У том времену школе су имале своје амблеме. Нада Ђурић, која је предавала ликовно, урадила је амблем кога су носили сви ученици на плавим блузама. На њему су били пионир и пионирка који су стајали пред отвореном књигом, рударска јама, испред ње вагонети, поље, бјелогорично и црногорично дрво. Све је то симболизовало природне ресурсе овога краја. Кадровски проблеми су били веома изражени.

 У школској 1970/71. години продаје се дио школског земљишта да би се изградила два једнособна стана. У истом периоду какмушка школа се издваја у самосталну. Број ученика расте тако да у Петрову и Порјечини наставу похађа њих 516 што је захтијевало већи школски објекат. Покрећу се активности на завођењу самодоприноса како би се изградила нова школа.
 
Сакупљено је 40 милиона динара из средстава самодоприноса, а општина Грачаница, преко тадашњег предсједника Митра Кузмановића, нудила је  помоћ од 2,6 милиона. Радници школе су прихватили овај приједлог како би се поставили темељи нове школе и фискултурне сале.
 На збору грађана 12. маја 1972. године приједлог се одбацује јер се сматрало да треба одмах изградити комплетан објекат. Акција тако пропада, а средства се усмјеравају у доградњу здравствене станице. Школа биљежи веома добре резултате у општинским такмичењима. У вредновању из предметне наставе 1974. године освајају се три прва и девет других мјеста. У укупном поретку школа заузима друго мјесто.
 
 На мјесто директора 10. јануара 1977. године долази наставник хемије и биологије Мирослав Божић.  Постепено опада број ученика и у матичну школу исте године уписује се само једно одјељење првог разреда. У Порјечини је само шест ученика. Ученички успјеси се редају, изводе се екскурзије по читавој Југославији, формира се школско културно-умјетничко друштво „Озренски партизански одред”. Број ученика се и даље смањује и од 1. 1. 1980. године, након проведеног референдума запослених, сагласности мјесне заједнице и општине Грачаница, ОШ „Веселин Маслеша” престаје радити као самостална и дјелује као подручна школа у оквиру ОШ „Владимир Роловић” из Какмужа. Ратна дејства у прољеће 1992. године значила су и прекид рада школе која 2. 8. 1992. године добија назив „Вук Караџић”. На мјесто директора 26. јануара 1993. године изабран је Душан Ђурановић, наставник историје и географије. Настава почиње 1. 2. 1993. године уз велике тешкоће јер је један број родитеља из страха од граната одлучио оставити дјецу код куће. Уз Порјечину школи су прикључене и подручне школе у Кртови и Сижју. Школа у Порјечини почиње са радом 9. фебруара 1993. године, а осмољетка у Кртови нешто касније. Због близине ратних дејстава настава за ученике из Сижја одвијала се у кући Душана Тодоровића. Услови рада су били веома тешки. Школски објекат је оштећен, превоз радника до подручних школа скоро немогућ и на посао се ишло пјешице. Гранате су падале око школе, али  није било страдалих.

 Почетком школске 1993/94. године у Калуђерици је отворена подручна школа са 21 учеником. Установљена је школска слава „Ћирило и Методије”  24. маја 1994. године, а за кума је изабран Томо Шешлак. Школска 1994/95. година почела је лоше. У пријеподневним часовима 27. септембра извршено је велико гранатирање. На срећу сва дјеца су остала жива и здрава. Дошло је  доста избјеглих ученика из Бозуће.

 Половином децембра 1994. године стигла је значајна помоћ дјеци Озрена од дјеце Београда у три камиона. У пратњи Јове Стјепановића 22. 12. 1994. године двадесет два ученика путују у Грчку. Због велике муслиманске офанзиве на Озрен, гранатирања школа, полигона и путева настава у школској 1995/96. години прекинута је до 24. 10. 1995. године. Ученици се враћају у школске клупе, али је школа поново оштећена. Међутим, збијају се редови, поправља се порушено, а ученика је све више.

 Зима је хладна, а огрјев је било  тешко набавити. Важно је само да дјеца похађају наставу у миру. Почињу и прва школска такмичења. Кошаркашка екипа у Српском Броду заузима прво мјесто у добојској регији. Уз помоћ међународних хуманитарних организација IOCC и ECHO 8. 2. 1997. године почиње реконструкција школе. Истовремено и  у Порјечини се изводе  радови на реконструкцији школе.

 Сви послови завршени су 19. 4. 1997. године и ученици су кренули у прелијепе учионице. Школска слава Ћирило и Методије прослављена је у обновљеној школи, а међу бројним званицама нашле су се чланице Кола српских сестара из Малог Зворника, Ковиљаче и Апатина. Почетак школске 1997/98. године обиљежен је радовима на адаптацији куће Уроша Радића из Кртове за смјештај четвороразредне школе.
 
 Почетком фебруара 1998. године крећу радови на реконструкцији централног гријања, а уједно се инсталише гријање у средњој школи. У исто вријеме посредством Шведског батаљона стиже први рачунар. Марта 1998. године конституисан је нови школски одбор на челу са Мирославом Божићем, Убрзо је у Брчком промовисан нови директор Јово Стјепановић. Сарадња са хуманитарном организацијом „Иницијатива спонтане солидарности међу народима” из Италије, град Кремона, наставља се, чему посебан допринос даје Маурицио Фургада. Многи ученици путују у Италију, посјећују школе, знаменита мјеста, склапају  пријатељства. Школску 1998/99. годину похађа 357 ученика. Уз помоћ Америчке амбасаде из Сарајева 18. 6. 1999. године довршена је фискултурна сала. Школа у сваком погледу напредује, ученици постижу добре резултате, али је проблем у сталном опадању броја ученика. У 2001. години Јово Стјепановић се из здравствених разлога повлачи са мјеста директора, а његову улогу преузима Душан Ђурановић. Послије њега на мјесто директора школе долази Ненад Катанић.

 Данас школа има наставно особље које предано ради на васпитању и образовању младе генерације. Опремљена је модерним намјештајем, фискултурном салом и кабинетима од којих се посебно истиче информатички.
Наша крсна слава – сцети Ћирило и МетодијеУ једној од црквених песама о похвали свете браће Ћирила и Методија која је отпевана на овом вечерњем молитвеном скупу, црквени песник испољава читаво одушевљење побожности са неколико речи: „Са каквим похвалним венцима да овенчамо богомудре учитеље, који светлошћу Јеванђеља просветише словенске народе, који су се налазили у тами незнања и сенци смртној.“ Црквени песник изражава одушевљење целе Цркве које ствара сјајни лик тих предивних Божјих људи и просветитеља словенских и не зна каквим би песмама достојније и заслужније похвалио успомену, подвиг и дело њихово. И стварно, човек је слаб да испева достојно славословље њиховом подвигу у вери и светости, служећи Богу и људима преданом и пожртвовном љубављу по примеру великог Пастира наших душа Исуса Христа и свих Његових изабраних ученика. Човек је слаб да речима изрази њихово велико дело које они започеше, а оно се многоструко оплоди и оплођава, јер они са савршеном преданошћу унесоше у њега свој дух, који помоћу Духа Божјег постаде животворна сила у браздама народне душе, да би се и овде испуниле речи Исусове: „Ако зрно пшенично паднувши на земљу не умре, оно једно остане; ако ли умре много рода роди“ (Јов. 12, 24).
 
Света браћа Кирило и Методије, као просветитељи словенских народа, толико су пријатни Богу и велики пред људима, колико и апостоли Христови; због тога их света Црква молитвено истиче као равноапостолне. Словенске народе они су про светили светлошћу Јеванђеља. И тако, они народи који су седели у тами духовног незнања, где су дуго чезнули, били су обасјани светлошћу Божанске науке. Ето откуда долази одушевљење побожном срцу пред делом свете браће, ето откуда долази молитвено поклоњење пред њиховом светошћу! Засијала је неугасива светлост Христове науке по целом словенском пространству и настаде дан нове духовне историјске судбине за словенске народе. Јер је многобоштво било мрак незнања и из тога мрака света браћа су извела словенске народе у пределе духовног знања и начинила их народима способним за културни и државни живот.
 
Мрак незнања, религиозног, моралног, друштвеног незнања, мрак без просвећености јесте сенка смрти. То се види у судбини свих људи и народа. Они људи који не напуштају мрачан живот остају неплодни, како за себе, тако и за друге. Они одлазе из овога света не додавши било какав добар допринос заједничком животу, те да на тај начин украсе себе великом чашћу сарадника у Божјем свету. И народи, који су стајали по страни живота и које није обасјала светлост, распадали су се и полако нестајали. Тамо, у мраку незнања, пропадају стваралачке силе и постају неплодне.
 
Али, ето, света браћа Ћирило и Методије, просвећујући огромни свет Словена светлошћу Христове науке, изведоше тај океан људи из сенке смрти и начинише их живим светом про свећених и културних народа. Снажно се подижу таласи просвете и духовних тежњи на бескрајном океану Словена у току многих векова. Високо се издижу врхови силних таласа духа, покретани дубином океана, који се узбуркава помоћу речи Христове и благолатних сила Духа Божјега. Вековима хучи океан словенства и испуњује га хармонијом вере, побожности и културним уздизањима целокупне историје човечанства.
 
У истој молитвеној песми, која је ове вечери прозвучала сводовима Божјега храма, каже се даље да је и наш народ као дивља маслина био од стране свете Браће пресађен на оплемењени корен Православља. Видите ли како се са мало речи описује необорива историјска истина да је наш народ, кроз хришћанство био облагорођен и духовно препорођен, да би родио благе плодове просвете и врлине. Наш је народ имао духовне моћи, имао је стваралачке способности које му је Бог у душу усадио. Али да исте не би избујале у лоше плодове, потребно је било да народ буде пресађен на здрави корен хришћанства, те да тако донесе благе плодове вере и духовне културе, духовног и моралног живота. Кроз хришћанство је оваплоћена душа нашег народа. Да би била здрава у стваралачком смислу и да би се уздигао целокупни народни живот. Тако је наш народ забележио необичан напредак и дао значајан допринос за напредак целокупног словенства. Историја је светлим словима забележила заслуге свете браће Ћирила и Методија, како за наш народ тако и за све словенске народе. Света Браћа, покретани тежњама вере, као верне слуге Божанског Просветитеља Исуса Христа, предали су се подвигу и бдењу да би пронашли словенску азбуку, помоћу које би јеванђељска истина била објављена словенским народима. Они су превели с грчког на словенски језик свештене и црквене књиге, да тако јеванђељска просвета продре дубоко у недра народа и да га препороди за нов живот. Створио се почетак благодатно просвећене црквености, помоћу које је као с јаким тврђавама била чврсто заштићена, како јеванђељска вера, тако и национална судбина нашега народа. У православном словенском свету подигнуте су цркве, које су биле светионици у огромном и нерукотворном дому тих народа. И тако, поред осталих словенских народа, и наш је народ чврсто ступио на пут једне боље судбине коју прати благослов Божји.
Дакле, молимо се Богу, призивајући помоћ свете браће Ћирила и Методија, како нам на небу не би била оскудна милост Божја, да се међу нама и око нас освежава пут Господњи и да цео свет буде благословен богопознањем, миром и благословом. Амин!
 
Кирил, Патријарх бугарски
Текст преузет из књиге:
“ПУТ ГОСПОДЊИ”
Ниш, 1970.